O prenosu znanja

[admin]

Pre bilo kakvog prenosa znanja bitno je utvrditi razliku između razgovora i pisane forme, tj uvideti nedostatke koje sa sobom nosi pisana forma. Ono što nam razgovor ili individualno posvećena pažnja donosi jeste od nemerljivo većeg značaja kao i sam doživljaj koji stvara još ako je propraćen programom, ako postoji pauza između poglavlja gde učenik može pohvatati sopstvene beleške, ako može porazgovarati sa učiteljem o nejasnoćama, zatim naravno tu je i sam “prenos” – odaziv učenika na ono što se predstavlja kao i samo umeće prenošenja koje je jedna od glavnih osobina učitelja, njegovo samopouzdanje, njegovo iskustvo sa konfliktima… Međutim kada imamo pisanu formu, tu do izražaja mora doći piščevo umeće da drži pažnju i da svrsishodno formira što jasnije putanju kojom zainteresovana osoba treba da korača da bi iole uhvatila par interesantnih informacija , jer mi kada čitamo mi ćemo prepoznati ono što se veže za naše dosadašnje iskustvo, ostale činjenice ćemo olako da odbacimo kao nejasne, plus to iskustvo mora da postoji i kod pisca, ako je samo prepisano iz neke knjige ili sličnog referata onda će se izgubiti samo kao lepa reč. Zbog čega? Zato što se emocije vežu za iskustvo, emocije su mapa ka saznanju i individua koja sluša prepoznaje sličnosti sa svojim emocijama i pronalazi put ka prevazilaženju konflikta koji je ključni za njegovo sazrevanje. Lavirint se obasjava i ne udaramo više u zidove.

Šta pisac može da uradi da bi uveo čitaoca u iskustvo? Da mu predoči atmosferu koju zahteva iskustvo. Da mu prikaže “boju” iskustva. Koji uvod sledi pre toga? Kao što su nekada pre bitke (pa i danas u nekim kulturama) uvodili ratnike u duhovnu pripremu, tako i u pisanoj formi postoji ritual koji predočava ulazak u određeni okvir i formira se atmosfera koja usredsređuje pažnju – menjaju nam se načela selekcije. Ritual u stvari OBEZBEĐUJE taj okvir. Pamćenje nam je življe, SADAŠNJOST SE POVEZUJE SA RELEVANTNOM PROŠLOŠĆU. Setite se kako počnju bajke: “Bio jednom jedan…”, i mi smo već u svetu fantazije. Ritualom mi otvaramo vremensku kriptu u kojoj su pothranjene informacije.
Ali, šta moramo imati u vidu.

“Ritual nije tek ospoljavanje, iznošenje iskustva na svetlo dana, već modifikacija iskustva izražavanjem. (!) Isto važi i za jezik. Čim se uspostavi verbalni okvir, misao je izmenjena i ograničena izabranim rečima. (!)” Meri Daglas, “Magija i čudo”

Setite se kako ste nekad hteli da uvredite i opomenete svog sagovornika i kažete mu da je tvrdoglav i još gore – manipulator, a on se na to nasmejao kao da ste mu dali kompliment. Zašto? Reči imaju i svoje suptilno značenje ponekad i ono je u zavisnosti od kulture u kojoj se nalazimo nekad mnogo moćnije od onog osnovnog, sirovog značenja. Odabir reči je takođe ključan za šetnju kroz sadržaj/tekst/manifesto/zapovest … Uviđamo već sada razliku; šta odabrati od ovih reči kao deklarativni vid našeg izražavanja? Da li želimo da budemo tehnički dosadni i precizni, da li želimo emotivni sastav, ili želimo da zadržimo atmosferu mističnosti? Da li od svega po malo?
Misao/iskustvo koje mi posedujemo, mnogo je više od jedne proste reči. U stvari treba da se zapitamo kako preneti pečat duše koji se ogleda u našim očima, u momentu kada ponovo proživimo to iskustvo.

A sad malo o onim zidovima. Svi dobro znamo onu učiteljsku “Ako bar jedna osoba od njih milion shvati – to je uspeh”. Kako kulturi koja je navikla da glorifikuje “pobedu” i nadmetanje, kako joj predstaviti PORAZ kao ključnu i polaznu tačku iz koje se uči. Pokušajmo da krenemo od tog poraza. Verovatno ono što ste shvatili vezujete za nekog koga poznajete, a ne za sebe: “Da, oni to rade pogrešno” i verovatno ste prevideli sve činjenice koje vam ne odgovaraju i okačili im etiketu koja se zasniva na uverenju.

I da, treba spomenuti, tok koji je preporučen ovde simbolzuje vizualizaciju predavanja i otvorene komunikacije i sama vizualizacija jeste poželjna jer podstiče maštu da formira iskustvo…

Proverite vaša uverenja. Da li su ona zasnovana na vašem iskustvu i da li su ta iskustva još uvek norma koja odgovara situaciji ili je potrebno novo iskustvo. Nova okruženja postavljaju nova pravila. Ako se individua kreće ona će biti van svoje komfor zone. Da li su vaša uverenja već odigrane igre koje ste usvojili bez pogovora i sada ne možete da ih se oslobodite jer ste već toliko uložili? Kako objasniti da svaka ambicija koja se zasniva na materijanoj dobiti mora da se preko svoje volje, konstantno podstiče kao ispravna… Napor koji čovek ulaže da bi sebe lagao jeste napor koji nas je oduvek vodio samo ka… Ka čemu? A da izostavimo sve te unazađajuće izraze i da podsetimo sebe da se ne može drugačije u ovom svetu.

Jel možemo drugačije? Posle toliko godina da kažem sebi da sam pogrešio?

Postoji i velika šansa da je vaša pažnja istrenirana da uviđa samo ono što je zanimljivo a da previđa sve ono što traje i da samim tim promašuje osećaj atmosfere koji je veoma btian jer takođe vezuje emociju za iskustvo. Filmovi su se nekad više pamtili jer su se više GLEDALI, jer su bili doživljaj koji je uključivao nečije korisno iskustvo, kulturu jednog sveta, istoriju jednog sveta, metafore više svetova koje su se sinhronizovale u konačan mitološki zaključak i odavale su “miris” koji se pamtio. Shvatite razliku, čak iako želite da učite vi to ne želite, nemate strpljenja verovatno, onog pravog strpljenja, verovatno želite da se zabavite, nasmejete, da se podsetite infaltilnih poriva, i da tu stanete. Čak se vode diskusije o tome da je prava posvećenost toliko uništena našim programima iz detinjstva da smo svedeni na svega 25% rezultata koje naša individua može da kreira i to jeste maksimum. Dakle to je ako se odlučimo na akciju. Poražavajuće zar ne?

Sada valja ponoviti da ne treba govoriti sebi “Da, oni to rade pogrešno”. Svi to radimo verovatno.

Idemo dalje, interesantno je spomenuti prenos znanja pod pritiskom, kada je učenik u vatri i ima utisak da se ništa ne dešava, i ima osećaj ugroženosti i inferiornosti, a ipak se dešava toliko toga. Takođe jedan od onih koji nisu mogući u pisanoj fiksnoj formi (fiksna jer u današnje vreme poruke na fejsbuku koje izlaze u javnost su neverovatan izliv sukoba koji jeste promenljiv, ali to je već druga tema). Čak i da se vatra desi tokom čitanja, individua će vrlo verovatno zabeći, jer zašto ostati na bolnom putu, naviknuti smo da budemo na bezbednom dok čitamo lagano štivo koje nas odmara od napora svakodnevnice. Taj napor se etiketira za one koje imaju vremena da gube vreme. A šta oni rade? Da li njihovo šaranje po umetničkim i kulturološkim konstruktima vredi spomena ili su to samo egoistična podsećanja na to da smo inteligentna bića koja barataju sa komplikovanim rečima i vežemo ih za istorijske periode, za pisce koji se moraju znati i sl. Šta sa tim i dokle?
I ostaćemo za kraj na formi poraza koja jeste moguća u pisanoj formi, a to je količina saznanja koje individua oseti da treba da nauči i distanca u iskustvu i znanju između njega i samog učitelja. Dakle za kraj jedna mala priča.

U jednom selu najavio se učitelj borilačkih veština, pozvani su bili svi dokazani ratnici da čuju šta on ima da kaže. Pošto im je predstavio svoje znanje koje je godinama skupljao po putovanjima i znanje koje je kupio od najboljih učitelja i učio iz najboljih knjiga, kada su osetili i sami njegovu veštinu na svojoj koži i kada su čuli da je ta veština njegov život kako je sam rekao… Počele su veoma čudne stvari da se dešavaju. Oni koju su tu došli da se druže sa svima shvatili su da su na pogrešnom mestu, to nije bio skup gde se pilo i jelo i gde su se pričale šale. Tu se pričalo o životu i smrti. Oni koji nikad nisu izašli iz svog sela, pošto su čuli za ostale škole, pošto su videli njihovu primenu, pošto su čuli njihovu istoriju, rekli su sebi: “Šta sam ja učio zadnjih 10 godina…” i odustali od veštine i više joj se nikad nisu vratili. Oni koji su bili tvrdoglaviji rekli su: “NE, ovo je pogrešno, taj čovek je glup, moje selo je najbolje na svetu.” Oni malo mudriji rekli su: “Da, interesantan pristup, metodičan, ali promašuje suštinu.”

…Samo jedna osoba je rekla sebi: “Kakvo je ovo osećanje? Moj um želi da se opravda, ali ja ne osetim da ima izlaza igde, ja sam poražen. Ali ja sam čovek! Ja jesam taj koji vidi izlaze. Ovo je izazov! Konačno! Ovo mi se sviđa!”

Gde su oni što vole izazove? Da li su spremni za put?

https://pulse.rs/o-prenosu-znanja/