У данашњем друштву да би човек био успешан на тржишту мора добро продати себе нарочито ако је у контакту са људима. Многе друштвене делатности чак и фирме прописују тачно како и на који начин човек мора да глуми. Површно – фацијалном експресијом – осмех, гледање у очи, климање главом и сл. Међутим, проблем је унутрашња глума, која захтева да човек производи емоције које не осећа или које су у сукобу са унутрашњим дететом или тренутним стварним емоцијама. Сви ми мање више, чешће или ређе пристајемо на то јер је неопходно. Међутим, проблем се јавља када то траје предуго или пречесто јер онда долази до проблема који води у крајњи исход – прегоревање (енг. “бурн оут”.). Неретко човек треба да се запита у миру и тишини – шта је оно што он стварно осећа, а шта је псеудоосећај. Kоје су мисли његове, а које су му наметнуте у тој мери од добровољних и присилних ауторитета да их је он усвојио као његове – док оне то уопште нису. Многи од нас мисли добијене преко реклама, медија, са посла, од колега и сл. доносе и носе грчевито са собом. Још је већи проблем што емоције настале због таквих мисли људи дозвољавају да њима управљају те и такве емоције. То је слика програмираног тржишног конзумента који је идеалан концепт данашњег друштвеног уређења.
https://pulse.rs/%d1%81%d1%82%d1%80%d0% ... %bb%d0%b5/